Balast roditeljstva

Deca nisu teret. Biti roditelj je teret. Nisu to neprospavane noći, zanemarivanje sebe, nedostatak slobodnog vremena i društvenog života. Najveći balast je onaj koji sami sebi na pleća tovarimo podstaknuti novim konceptom odgajanja dece koji nazivamo – roditeljstvo. 

Pitajte svoje roditelje koliko su puta čuli za taj izraz, ili ga izgovorili, za vreme vašeg odrastanja. Da, postojao je u rečniku ko zna otkad, ali mu je učestalost u upotrebi značajno porasla u drugoj deceniji 21. veka. 

Krajem osamdesetih u prodaji je postojao samo jedan priručnik za odgajanje deteta. Verujem da se mnogi sećaju plavooke, ridjokose bebe sa korica te debele knjige “Vaše dete i Vi”. Trideset godina kasnije, knjižare posvećuju čitave police priručnicima iz naučne discipline odgajanja deteta.

Mi roditelji, kao pravi naučnici, stalno tragamo za nekim istraživanjima i saznanjima, za savetima stručnjaka sa visokim titulama, a onda kad sve saznamo i primenimo počnemo ili da se šepurimo slepo se oslanjajući na pročitano frljajući se po igralištima imenima poznatih psihologa, ili odemo u drugu krajnost – živimo u konstantnoj anksioznosti: da li smo uradili sve što treba za dobrobit deteta sada i u budućnosti, da li smo se dovoljno informisali, jer ako svi roditelji osim mene pročitaju novi bestseler iz popularne psihologije “Kako da odgajate kompetentno dete” moje dete će biti nekompetentno (šta god to značilo).

Lista bestselera je podugačka, blogovi o roditeljstvu samo niču, festivali sa predavanjima za roditelje sve učestaliji, a sami roditelji sve opterećeniji. Prvo treba isfiltrirati sve te informacije, jer, budimo realni, ima u tom moru roditeljske nauke solidan broj samoproklamovanih stručnjaka, zatim stručnjaka koje svoje teorije u praksi nisu proverili, onih koji veruju da postoje univerzalna pravila za svako dete, kao i onih čiji saveti prosto nisu primenjivi u mojoj porodici. Naravno, postoje oni neosporivi opšti principi koji važe za sve bez obzira na kulturološke, klasne ili bilo koje druge razlike:  deca treba da se osećaju voljenim i bezbednim, ili deca treba zdravo da se hrane,  ali način na koji će se ti principi ostvarivati svojstven je svakoj porodici.

Evo jednog relativno banalnog primera iz naše porodice: kod nas je ručak u 17:30, kad tata dodje s posla. Prekasno, reći će nutricionisti. Ali nama je ručak najvažniji obrok ne samo zbog nutrienata iz hrane, već i zbog nutrienata kojima se osnažujemo kada obedujemo svi zajedno. 

Još nešto što me posebno razočarava, a čime se opterećujemo jer mnogo ‘znamo’ je što u nauci o roditeljstvu nema zabave radi zabave. Sve što radimo sa decom pravda se nekakvim intelektualnim ili motoričkim ili već nekim trećim razvojem, pa tako dopuštamo deci da skaču po krevetu ili da se vrte u krug jer to razvija vijuge, da se igraju u blatu jer jačaju imuni sistem, da prave kolače sa nama jer uče o razmerama, ili da skupljaju lišće i kestenje radi razvoja senzorne integracije. Ne, mi to radimo jer je zabavno! 

Formula za uspešno roditeljstvo postoji. Veličine koje formula sadrži možemo pronaći u stručnoj literaturi, ali njihov odnos i meru svaka prodica mora sama da odredi. Bez namere da pravim životinjska poredjenja, najbolji savet koji sam mogla pronaći jeste da u toj formuli “useiusvojekljuse” zauzme značajnu proporciju.

2 Comments

  1. Bravooo, Milena, ponovo!!! Samo cu reci I KOD NAS JE RUCAK U 17:30. A nekad sa i ja osetim anksiozno, tacno cu uzeti iz police cuvenu “VASE DETE I VI” Opet🤗❤️

Submit a comment