Kako je Netfliks pojeo pozorište

Prepun Atelje 212. Kupila sam poslednje dve karte dva dana pred predstavu, što me čini srećnom (to što sam ulovila karte, a još više to što su karte rasprodate). Lepo mi je tu, okruženom finim, učtivim, elegantnim svetom. Starijim svetom. Generacija mojih roditelja dominira salom, sa nekolicinom nas u ranim tridesetim i još manje onih u dvadesetim godinama. 

Poslednji put sam u pozorištu bila pre tri godine, pre nego što sam dobila prvo dete. Dakle, imam opravdanje. Zapravo, ne opravdanje nego izgovor. Da sam zaista želela, mogla sam da izadjem iz duksa sa poderanim ranflama, da za cenu mesečne pretplate na Netfliks učinim nešto dobro za svoja čula i ekran zamenim daskama. No, mrzelo me. I što je još više sramno, nisam osećala bilo kakvu grižu savesti zbog toga. 

Krajem sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, moj tata je znao napamet repertoare svih beogradskih pozorišta i nije bilo predstave koju nije pogledao. Pritom on i njegova ekipa nisu bili sa akademija ili društvenih nauka, već okoreli inženjeri. Kao što mi danas oduševljeno ili ogorčeno pitamo “Jesi li gledao novu epizodu?” oni su pitali “Jesi li bio sinoć u Narodnom?”. Pričalo se i o filmovima, naravno, i televiziji, samo što tada ti mladji mediji nisu ugrožavali pozorišta, već su sve troje koegzistirali u jednakim razmerama. Medjutim, kablovska i internet, odnosno dostupnost umetnosti u udobnosti doma i prilagodljivost individualnim potrebama je ono što nas danas od pozorišta odvlači. Filmovi i serije zadovoljavaju našu potrebu za umetnošću, pa se izostanak posete pozorištu danas ne doživljava kao kulturni hendikep. U društvu neće biti čudno ako ne znamo ko je Dezdemona, ali da ne znamo ko je Deneris je gotovo blam. Istina je da iz moje generacije u pozorište idu oni koji se pozorištem bave, i šačica onih iskrenih ljubitelja koja ne dozvoljava da ih deca, posao, umor, sneg ili parking ometu u kulturnoj izgradnji. Mi ostali se zadovoljavamo prividom kulture pokupljene sa Netfliksa, HBO-a i torenta. 

Mada, to i nije privid (pravdam se), već se pojam kulture, opšte i popularne, zaista promenio, i to značajno, za moje tri decenije. Promena je, sa pojavom novih medija, naravno i očekivana, ali prvi put na štetu pozorišta. Budimo realni (da iskoristim tu frazu iz jedne serije), Netfliks (kao simbol za sve kablovske i onlajn platforme) nudi i visoko kvalitetne sadržaje sa izvanrednim narativima koje itekako teraju na razmišljanja, preispitivanja i traganje za odgovorima, baš kao što je to nekad činio teatar. Pored toga, mislim da je fer reći da je za sopstvenu krizu jednakim delom i pozorište samo krivo, a ono nek se pravda gaženjem vremena, nedostatkom podrške i kulturne politike. 

Gromki aplauz za “Petrijin venac”. Ponesena kolektivnim oduševljenjem, dajem lažno obećanje sebi i pozorištu da se vidimo uskoro. 

Submit a comment