Kako sam poslala dete u vojsku

“Znaš kako ih tamo dovedu u red.

Zna se tačno kad se ruča, kad se spava…

Nauče da slože svoje stvari i nameste krevet.

Očeliče.

Naprave, bre, ljude od njih.”

 

Kao što se Flojd svim silama borio da odloži vojnu obavezu, tako sam se i ja borila do poslednjeg “Mile-rent-a-bubreg” izgovora i opravdanja, pre nego što sam je sa dve godine i tri meseca poslala u jasle.

Sedam meseci kasnije, krivim sebe što sam potiskujući “ono što osećam” dozvolila da pobedi “ono što treba.”

Treba da bude okružena vršnjacima. Treba da se osamostali. Treba da pamti mamu koja radi i koja voli svoj posao.

Mene su poslali sa 11 meseci, i najsnažnija, ako ne i jedina, uspomena koju nosim iz vrtića je iščekivanje roditelja da dodju po mene. Jednom su promenili vrtić; ja se nisam promenila. Verujem da se stanje u obrazovnim ustanovama poboljšalo u poslednjih trideset godina, ali jedno je nesumnjivo isto – meni je moje dete jedino, a njima jedno od. 

Suštinski, sistem formalnog obrazovanja, počev od jasli, ne razlikuje se mnogo od vojske. Viši čin se mora poštovati. Kurikulum je isti za sve bez obzira na individualne sklonosti ili potrebe. Bili majmun, pingvin ili slon, svi se na isto drvo penjemo.

I evo ja sam, kao i masa ostalih, preživela, i šta mi fali? Ne znam šta mi fali, jer ne znam šta je od mene moglo biti da su od početka izlazili u susret mojim emotivnim i kognitivnim potrebama. Za početak, možda bih imala malo više samopouzdanja. A zaista sumnjam da makar u prve tri godine života neka grupa može zadovoljiti više detetovih potreba nego što mogu roditelji koji to žele. 

Ne kažem da sam sigurna u to jer ne verujem u krajnosti. Verujem u razlike. Većina dece plače u toku privikavanja, ali kasnije rado ide u vrtić. Većina dece se navikne na spavanje u vrtiću. Većina dece je nasmejana i rado učestvuje u zajedničkim aktivnostima. Većina dece uživa u kolektivu. Medjutim, postoje i oni koji prestanu da plaču, oprostite mi na ovom grubom poredjenju, kao što bebe u sirotištu prestanu da plaču – naviknu se da uteha neće doći. Postoje oni što leže u krevetiću širom otvorenih očiju, ćuteći i čekajući da se ostali probude. Postoje oni kojima ne prija vriska i jurnjava, koji se na fotografijama sa Deda Mrazom ne smeju, a na onima sa maskenbala su uplakani.

Trebalo nam je pola godine da shvatimo da je problem, dobrim delom, upravo u njoj samoj – našem detetu ne prija kolektiv, naročito ne veliki. Dok ih je tokom zime bilo petoro, šestoro u grupi sve je bilo u redu i pomislila sam da se konačno, posle pet meseci svakodnevnog opiranja, navikla na vrtić. A onda su jednog sunčanog ponedeljka svi ozdravili i nagrnuli i taj je ponedeljak preplakala povukavši se u ćoše, i u sebe. Sledećih dana vratili smo se na sam početak, kao da nikakvog napretka prethodnih meseci nije bilo. Nisam mogla ponovo da prolazim kroz “odlepljivanje” –  grčevito držanje za mene dok je vaspitačica  silom odvlači zatvarajući mi vrata pred nosom. Toliko učimo o roditeljstvu, toliko insistiramo na bezuslovnoj ljubavi a onda dozvolimo da se desi ovo. I da se zna, ne smire se svi čim roditelji odu.

Ta uznemirenost se i fiziološki može potvrditi. Tražeći objašnjenje i eventualno rešenje  problema, naišla sam na dva slična, nedavno sprovedena istraživanja, jedno iz Berlina, a drugo sa Univerziteta u Minesoti. Oba istraživanja su merila nivo kortizola, takozvanog hormona stresa, kod dece koja polaze u jasle, uzrasta od 11 do 20 meseci u Berlinu, odnosno 3 do 38 meseci u Minesoti. Kod sve dece je nivo kortizola, očekivano, bio povišen, ali kod nekih, naročito u uzrastu 16 do 38 meseci, znatno više. Istraživanje iz Berlina je utvrdilo da i nakon pet meseci boravka u jaslama nivo kortizola kod neke dece ostaje visok, a istraživanje iz Minesote pretpostavlja da taj rast izazivaju “stresne interakcije u grupnom okruženju.” Ono što ova istraživanja nisu otkrila jeste da li taj povišen nivo kortizola utiče na dalji razvoj deteta. Jedno istaživanje iz Kvebeka možda jeste. Pre dve decenije uveli su subvencije za jasle i vrtiće, povećavši za trećinu broj dece u predškolskim ustanovama, i od tada vrše i prateće istraživanje. Rezultati iz 2015. pokazuju da boravak u tim ustanovana “ima malo uticaja na skorove kognitivnih testova,” ali može da izazove anksioznost, agresiju i hiperaktivnost u starijoj dobi. Čak ga dovode u vezu sa pojavom kriminala medju tinejdžerima, ali ne moramo da idemo toliko daleko. 

Hajde da se vratimo na onaj osnovni aksiom da je misija svakog roditelja da mu dete bude srećno. Ponekad će roditelj rizikovati da zna šta vodi detetovoj sreći iako dete u datom trenutku deluje upravo suprotno. Zato će ignorisati negodovanje i insistirati na dobrobitima vrtića ili čega god na duže staze. Jednom sam prošla kroz to. Kada sam je nakon šest meseci boravka u jaslama dva dana zaredom zatekla potištenu, trećeg je nisam odvela, s namerom da je nikad više ne prisiljavam na nešto što joj ne prija. Sva sreća pa imamo mogućnost izbora. Nakon iscrpnog i iscrpljujućeg razmišljanja, izabrali smo da je ne vodimo redovno, već danima kad ne možemo nešto bolje da joj ponudimo, s nadom da će vrtić početi da doživljava kao igraonicu, a ne kao vojsku. Dogovorile smo se da ću uvek dolaziti prva, odmah posle ručka, i to ponavlja kao mantru.

A kad ja pokucam, ka tim vratima pohrli još par nestrpljivih kaplara i razočarano se okrenu kad u meni ne prepoznaju svoju mamu. Nadam se da će doći vreme kad će i njihovi roditelji moći i želeti da izaberu nešto drugačije.  

Submit a comment