Majka je majci vuk

Nije mi teško pao dugotrajan oporavak od porođaja, nije me bolelo suzama praćeno dojenje, ne muče me besane noći; teško mi pada neizbežna socijalizacija sa drugim majkama, boli me medjusobna osuda i muči me takmičarski duh. 

Ako Junga pitate, mnogo više naginjem introvertu nego ekstravertu pa mi svaki odlazak kod pedijatra, na igralište ili neko drugo mesto koje iziskuje ćaskanje sa nepoznatima predstavlja izvesni napor, doduše zanemarljiv kad vidim svoje vrlo društveno dete kako uživa u igri sa tek stečenim drugarima.

Desi se, priznajem, da naletim na super-kul mamu, da se izjadamo, ismejemo i posavetujemo kao da se znamo oduvek, jer to ovaj sos u kome smo se našle čini – povezuje nas. Medjutim, neretko se dešavalo, posebno u prvim mesecima, da se upustim u razgovor posle koga bih se osećala ko poslednji feces jer sam se porodila uz epidural, nisam uobročila dvomesečnu bebu i ne znam napamet protiv čega se daje pentaksim. Naravno da sam sebi govorila da ne treba da me dotiče šta drugi misle, ili još gore – govore, ali novopečene majke su posebno ranjiva kategorija i jedan prezriv pogled ka mojoj neispeglanoj peleni bio je dovoljan da mi poljulja ono malo klimavog samopouzdanja. 

Fun fact: nikada ništa konstruktivno nije proizašlo iz razgovora koji počinje pitanjem: “Koliko ima?” To iritirajuće pitanje samo je uvod u agoniju upoređivanja dostignuća, lažne utehe (za gubitnike) i još lažnije samopotvrde (za pobednike) tog takmičenja. Možda smo umesto Oskara za majku milenijuma, sa kategorijama Najorganskija čičoka koju sama gajim i Prvi rođendan ekstravagantniji od svadbe, tom neizbežnom globalizacijom mogli da usvojimo nešto drugo od zapadnih trendova, na primer slobodoumnost i širinu shvatanja.

Ne znam da li da to pripišem nekakvom nacionalnom genetskom kodu, ali oduvek primećujem da su moji sunarodnici skloni osudi svega što se od njihovog razlikuje, pa tako i sada uočavam obrazac: drugačija od mene = lošija od mene. Čak sam i u razgovoru sa bliskim prijateljicama primetila kako obavezno usledi neka neprijatna tišina u trenutku kad shvatimo da nam se prakse razlikuju, bilo to nešto banalno kao što je (ne)stavljanje kapice bebi posle kupanja, ili ozbiljno poput (ne)ostavljanja bebe da plače. A onda se tišina razbije još neprijatnijim pravdanjem i ubeđivanjem. Šta god da (ne)radite, ja ne sumnjam da želite i činite najbolje za svoje dete. 

Kako deca rastu, pitanja oko kojih se nećemo složiti biće sve više. Možemo se praviti pametnije i informisanije od ortopeda i fizijatara, gastroenterologa i alergologa, psihologa i psihijatara, ali džaba nam sve to uredno naučeno gradivo kad se ni ti istinski stručnjaci vrlo često ne slažu. Zato se oslanjam na osećaj, sopstvenu procenu i činjenicu da je moje dete jedinstvena jedinka, a verujem da je i vaše. 

Stoga me ne zanima koliko ima, da li je progovorilo, prohodalo, zna sve zakone termodinamike ili deklinaciju mater matris. Ako već nešto sme da me zanima, neka to bude samo koliko se smeje. 

2 Comments

  1. Moj utisak je, da sve pocinje od jedne ‘nezrele’ drzave, sistema koji je potpuno zanemario majke ( buduce i postojece), sistema koji nas je doveo do toga da ni ne verujemo da imamo ikakva prava, pomoc i podrsku. U takvim okolnostima nebrige, rastu generacije mama, uplasenih, nesigurnih i naravno zeljnih, da se bar nekad osecaju dovoljno dobro, pa makar i na igralistu deleci savete i teseci se kako su eto bas njihova deca najbolja. Hocu da kazem, ne krivim ih. Zadovojan covek nema potrebu da bude nekulturan ili grub. Mene mnogo vise brine, kada ponudim trudnici ili mami sa malim detetom da prodje preko reda u supermarketu (a to radim non stop, jer se uglavom ostali prave da je ne vide) a ona se otima, nece, eto moze da ceka, sramota je da prodje. Sta se zapravo nalazi u svesti danasnjih mama? Mozda dobijamo bas onoliko koliko verujemo da nam pripada. Vreme je da se krene od osnovnih stvari : majka majci ne bi smela da bude vuk.

    • Ne bi smela, a još bolje bi bilo kad ne bi ni želela da bude. I ja verujem da je koren svemu što se ispoljava kao nekultura ili grubost u dubokom nezadovoljstvu. A koren nezadovoljstva u ko zna čemu, kod nekih sigurno i u sistemu. U pravu si i za to da dobijamo koliko verujemo da nam pripada, a po pravilu ove nezadovoljne uvek veruju više.

Submit a comment