Mali Ajnštajni i majke tigrice

Nakon časa sa prvim razredom u privatnoj osnovnoj školi gde, uzgred rečeno, deca borave od 9 do 5, pitam dečaka šta nije u redu, jer danas mi izgleda posebno potišteno. “Tata se danas vraća sa puta, a ja moram na tenis.” Pokušavam da ga utešim govoreći da će se onda sigurno sutra družiti sa tatom, na šta on odgovara: “Sutra imam mentalnu aritmetiku.” I pre nego što mogu da smislim još nešto glupo da kažem, nastavlja: “A prekosutra opet tenis.” Okreće se i nevoljno dobacuje: “Goodbye, teacher.” Meni knedla paralizovala glasne žice, ali i da nije, ne znam šta bih rekla. Čini mi se lakše bih ga utešla da mu je uginuo pas. 

Do tog trenutka nisam puno razmišljala o vaspitanju dece sa pozicije roditelja. Moje je bilo da dam sve od sebe kako bi oni naučili engleski jezik, a još više od toga svojim sam zadatkom smatrala to da moji učenici zavole engleski; iskrena da budem, san mi je bio da uz sve to i ushićeno hrle na moje časove. Da bih ga ostvarila, ulagala sam jedva zamislive ljudske napore. Sada, kada mi je primarna profesija roditelj, imam iste prioritete: da svoje dete nešto naučim, da ono voli da uči, ali da voli i mene. Za ostvarenje tog sna potrebni su nezamislivi nadljudski napori.

Jasno mi je da roditelji pomenutog dečaka nisu želeli da ga se otarase i nakon osam sati provedenih bez njega, već da se kao i većina njihovih drugova po oružju vode krilaticom uspeh vodi sreći. Iz tog razloga decu od najranijeg uzrasta usmeravaju na razne kurseve, radionice i treninge za razvijanje umnih i telesnih veština. Pohađanje takvih vannastavnih aktivnosti jeste, da se razumemo, pohvalno (tradicionalno školstvo, opšte je poznato, nudi skromne mogućnosti), sve dok se ne predju granice, koje, naravno, nisu univerzalne, ali činjenica da detetu nedostaju roditelji siguran je pokazatelj da su daleko pređene. 

Na pitanje da li uspeh vodi sreći odgovaram: bez sumnje, ali ne uspeh po onoj dominantnoj definiciji. Moje skromno mišljenje i osećanje je da je uspeh stanje uma i bića, pre nego onaj tradicionalno shvaćen cilj na akademskom, poslovnom ili materijalnom polju. Moj odgovor na pitanje karijera ili porodica oduvek je kao iz topa bio ovo drugo. Iako sam od detinjstva skupljala diplome, osetila sam ogromno olakšanje kad sam posle mastera stavila tačku na formalno obrazovanje. Posao u prosveti i honorarno tezgarenje ne pružaju neke prilike za napredak osim u takmičenju sa samom sobom, što je, suprotno mom rogatom horoskopskom znaku jedini vid takmičenja koji mi prija. Shodno svemu tome, nisam ni pomišljala da ću biti jedna od onih mama koje se iz petnih žila trude da im dete briljira u školi, solira na koncertima i redja trofeje sa sportskog terena. Našim uspehom smatraću dom u kome se svi osećamo voljenim, sigurnim i slobodnim. Štaviše, postoji i neverovatno Harvardovo sedamdeset pet godina dugo istraživanje o životu čiji je zaključak, ugrubo, da nas srećnim i zdravim ne čine novac, slava i rad, već iskrena porodična harmonija. (Ko nije, neka pogleda TedTalk What makes a good life

Međutim, moja ubeđenja uzburkala je i donekle poljuljala Ejmi Čua i njena knjiga Bojni poklič majke tigra (čitala sam je u originalu Amy Chua, The Battle Hymn of the Tiger Mom, ne znam kakav je srpski prevod). Sudeći po reakciji američke publike, nisu skapirali ironiju. A ja, sušta suprotnost od majke-tigrice, ipak sam nešto naučila. 

Moje vidjenje detinjstva: kratak, dragocen i neponovljiv period u čijem svakom trenutku treba uživati. Njeno vidjenje: kratak, dragocen i neponovljiv period investiranja u budućnost. Ejmi je dve ćerke podigla i vaspitala u Americi, ali po strogom kineskom maniru, prema kom na primer, da dočaram strogoću i rigidnost, kada dete osvoji drugo mesto na takmičenju iz istorije, roditelj, nakon svečane dodele nagrada, detetu kaže: “Nikada, ali nikada više nemoj ovako da me osramotiš.” Ejmi je samovoljno odabrala instrumente koje će njene ćerke svirati – klavir i violinu, i neumorno forsirala svakodnevno višečasovno vežbanje, sa najboljim profesorima i bez propuštenog vremena, čak i na putovanjima, uz kritike, kazne, ucene i uvrede koje su neretko prelazile granicu humanog. Uz suze, bes, mržnju i ljubav, dogurale su do Karnegi Hola. Ako guglate naići ćete na obilje kritika i pogrešnih tumačenja, pa bi bilo dobro da knjigu ipak pročitate pre nego što joj i sami presudite. Ja verujem da dobro poznaje svoju decu, da je znala koliko će im samopouzdanja uspeh doneti i da je dobro izračunala koliko će sreće to koštati. Ma koliko ja verovala da je za samopouzdanje deteta dovoljna roditeljska podrška, podstrek i pohvala, čak i ako uspeh izostane, ipak ne mogu da osporim činjenicu da ništa ne gradi samopouzdanje tako dobro kao detetovo uviđanje da je sâmo postiglo nešto što se isrpva činilo nemogućim. 

Čitajući ovu na mahove samo-ismevajuću ispovest majke-tigrice, uočila sam gde roditelji dečaka sa početka teksta, kao i većina roditelja uostalom, greše:  ponašaju se kao puki šoferi umesto da i sami u aktivnostima učestvuju. Ukoliko želimo da dete uloži trud u nešto, potrebno je da i mi isto uradimo. Ejmi je učila sa svojim devojčicama, prisustvovala časovima i besomučno hvatala beleške, kako bi, nakon vremena sa profesorom, nastavile sa njom da vežbaju. Deca mogu postići uspeh kada ih poverimo i prepustimo stručnjacima, ali uspešnu i srećnu decu stvaraju roditelji. Možemo govoriti o nedostatku vremena i iznalaziti druge izgovore, ali popularno pravljenje malih Ajnštajna vrlo je zahtevan posao, i ako nismo spremni zajedno sa njima tome da se posvetimo, nije fer da decu pritiskamo i prisiljavamo, a onda da se kitimo njihovim perjem. 

Daleko, miljama daleko, od toga da razmišljam da primenim njen način vaspitanja. Mnogo više naginjem onom holandskom uspeh ne vodi nužno sreći, ali sreća dovodi do uspeha. Bitno je da naglasim da to ne znači da bezbedno ušuškanim ptičicama u roditeljskom gnezdu sve što požele pada odozgo. Izbor i podršku će imati jednako, bilo da odluče da se bave nuklearnom fizikom, frizerajem, ili poljoprivredom. Moja je obaveza da prepoznam i prihvatim njihove mogućnosti, sklonostii i talente i uložim one nadljudske napore da ih oni ostvare, osnaže i neguju. To je univerzalno i ispravno za svu decu, dok način na koji se to postiže mora biti jedinstven za svako dete. Ako ga otkrijem i primenim, uspeh, po svakoj definiciji, neće izostati.

6 Comments

  1. Tema ovog teksta je jedna od mojih vecih roditeljskih dilema – a dilema je, cinjenica, nastala pod pritiskom okoline. Imam petogodisnju devojcicu koja nista ne trenira! Ne ide ni na balet ni na casove engleskog ni na mentalnu aritmetiku. I kao takva je skoro postala endemicna vrsta i u svom vrticu i u svom parkicu. Pohadja divan privatni vrtic u kome su sasvim dovoljno zastupljene sve aktivnosti – od mentalnih do sportskih – makar ja tako mislim. Ali neretko cujem “sto je ne das na gimnastiku vidi kako je spretna i gipka”, “sto je ne upises na neki ples vidis da voli” i slicno. Pocela je i da me grize savest jer sam svesna cinjenice da nijedan veliki sportista ili naucnik nije nastao bez malo “guranja” od strane roditelja, ali je zelja za vremenom provedenim sa detetom gurnula savest pod tepih. Na neko vreme. Onda sam se raspitala gde je po kraju dobro plivanje dobar ples i gimnastika i resila da ponudim detetu neku od opcija.
    – “Da li bi volela nesto da treniras, da ides na neki ples mozda… balet?”
    – “Pa ja idem u vrtic”
    – “Znam, ali posle vrtica, da ides na neki sport?”
    – “Posle vrtica hocu u park da se igram!”

    I tako mi je dete u jednoj recenici resilo dilemu. Makar na neko vreme.

    • Bravo za devojčicu i dubok naklon za mamu! Žao mi je što je postalo uobičajeno da se deca koja nastavu još nemaju upisuju na vannastavne aktivnosti.

  2. U joga tradiciji i drugim istočnjačkim filozofijama, postoji verovanje kojem posebno naginjem da nas naša deca biraju pre svog rođenja. U skladu sa tim, deca iz Karnegi Hola su tražila nekoga ko će ih tamo i odvesti. Nekoga ko će zauvek hodati iza njih kao sa nekakvim bodežom sprečavajući ih da se vrate ili makar odmore. Mnoga druga deca možda neće stići do Karnegi Hola, ali gde god stigli izabrali su da se dotle dovedu sami. Za mene je to mnogo veći uspeh roditeljstva.
    Uživala čitajući! Hvala Vam što želite da nama osvrt na stvaran život 🙏

  3. Baš si dala sjajnu, za mene novu perspektivu na ovu temu. Dok sam vagala i razmišljala da li i šta uvesti Duletu kao obavezu, vodila sam se samo jednim pitanjem – šta za njega ima veći značaj – nova naučena veština ili vreme provedeno sa nama? Dule će uskoro pet godina, i dalje je ovo drugo najviše na lestvici naših prioriteta. Zajedničko vreme. Porodično vreme. Ima vremena za sve, biće vremena za sve.
    Čvrsto verujem da je za izgradnju samopouzdanja, koje si u tekstu spomenula, ključno saznanje da si voljen bezuslovno i neograničeno, baš takav kakav jesi. Da roditeljski glas s vremenom postaje naš unutrašnji glas. I to je cela nauka.
    Znaš, različiti su mehanzmi s kojima se žrtva bilo kakvog nasilja i frustracije nosi sa svojim ožiljcima. Zato mislim da veliki i uspešni ljudi koje su odgajale majke tigrice u svoj toj zahvalnosti koju kasnije iskazuju i samopouzdanju zbog ličnog uspeha i ostvarenog truda zapravo kriju veliku frustraciju, prazninu i želju za ljubavlju.
    Nikad neću zaboraviti malog sedmogodišnjeg Novaka Đokovića, kada je kao tada samo mali perspektivni dečak gostovao u jednoj dečjoj emisiji. Nakon nabrajanja svojih treninga i obaveza u toku dana, voditelji, takođe deca, ga pitaju – a kad se onda igraš? A on, mukica, kaže – igram se noću. Nema tog uspeha i tog prvog mesta na svetu koji tu tugu može da pokrije.

    • Moje formalno obrazovanje iz ove oblasti svodi se na jedan ispit iz razvojne psihologije, tako da ne tvrdim da je ovo što pišem naučno potkovano, već sam vodjena ličnim i primerima iz bliskog okruženja. Na kraju krajeva nije ni važno, uvek ću pre verovati svojim osećajima i iskustvu nego nego udžbeniku. Slažem se sa naukom u pogledu važnosti prvih godina (1000 dana kako literatura navodi) u formiranju ličnosti, kao što se u potpunosti slažem da je bezuslovna i neograničena ljubav u porodici ključna za stvaranje samopouzdanja. Najsrećnija i najbezbrižnija bih bila da tako i bude, ali bojim se da neće biti dovoljna za održanje tog samopouzdanja, naročito u pubertetu, kada odnos sa vršnjacima počne da igra ulogu značajnu koliko i porodica, a neretko i značajniju. Ne kažem ni da će tad neki akademski ili sportski uspeh nužno da pomogne, ali neko lično dostignuće ili samoostvarenje možda hoće. Sve to naravno zavisi od spleta osobina, pa tako neki roditelji moraju da prepoznaju i prihvate ambiciozno dete, jer neostvarene ili ugušene ambicije takodje mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Nije nam lak posao, toliko toga za izvagati, a ni najprecizniji kantar ne pomaže!

      Odgovor malog Novaka je srceparajući, bez opravdanja i bez cene, i ja bih se kao roditelj tog dečaka osećala poraženom. No, ne ispoljavamo svi ljubav na isti način…

Submit a comment