Najbolja odluka

Ona 2020. loše je počela. Dok su vesti iz Kine još uvek bile daleke kao sama Kina, doživeli smo prve apele da ostanemo kod kuće, vokabularom je dominirala  sintagma kvalitet vazduha, a prodavci prečišćivača vazduha zadovoljno su trljali šake. Već smo te zime vikendima redovno bežali u planine i sve češće se pitali šta nas to zadržava u Beogradu.

Iako objektivno postoji mnogo razloga i povoda za kritiku i osudu, moj doživljaj ovog grada ništa ne može da pokvari. Medjutim, sve to što u Beogradu volim i sve što je protivteža saobraćajnim gužvama, zagadjenjima, bahatosti i nekulturi,  u datom trenutku, sa bebom od pet meseci i detetom od tri godine, nije mi lako dostupno, pa se nezadovoljstvo životom u gradu pojačalo, a odgovor na pitanje šta nas za Beograd veže sveo se na jedno – posao. 

Uskoro je usledio i čuveni lockdown, kancelarija je raspuštena i konačno smo dobili priliku da probamo život van Beograda. Tokom proleća i leta 2020. godine “isprobali” smo nekoliko kuća na različitim lokacijama – na planinama (Zlatibor, Divčibare, Tara), na jezerima (Kraljevac, Kokin Brod, Vrutci, Zaovine), na Dunavu (Stari Slankamen) i stekli nekakvu predstavu šta nam “igra”. 

Shvatili smo da ne želimo da napustimo Beograd, već da imamo nešto kao oazu za odmor od njega, da treba da bude do sat vremena vožnje od Beograda i da ima koliko-toliko ravno dvorište. Ravnica nama brdjanima ne prija, tako da se izbor sveo na Avalu ili Kosmaj. Listali smo oglase, vozikali se tim krajevima i zaljubljivali se u njih, dok nismo početkom jeseni odlučili da svu uštedjevinu spiskamo na malu, nedovršenu kuću u podnožju Kosmaja, sa velikim dvorištem i malenim voćnjakom.

Jesen smo proveli pijuckajući kompot od svojih dunja, euforično praveći planove za završetak kuće, a deca su uveliko uživala u dvorištu iako jedno još uvek nije hodalo. 

Mislili smo da tokom zime nećemo dolaziti, ali neka neizdrž nas je vukla da se grejemo (i smrzavamo) uz jedan prastari smederevac koji smo tu zatekli. 

Povremeno bismo se i pitali čuveno šta nam je ovo trebalo i da li je vredno cimanja  – kad smo se zaglavili u blatu, kad nismo mogli da nadjemo majstore, kad nam je preplavio šaht, kad nam je mraz uništio kajsije i kad su se planirani troškovi neplanirano udvostručili. 

A onda je došlo proleće. Dvorište je dostiglo vrhunac – da ujutru pustiš decu napolje i sa prozora ih zoveš na ručak, prve trešnje, roštilji sa prijateljima, prva vožnja bajsa bez točkića i spoznaja da nam je baš to trebalo. 

Leto je bilo najbolje. Imali smo rodjendanske žurke za pamćenje, prvi put baš onako kako smo želeli, bez vremenskih i prostornih ograničenja (ne znam gde bi nam drugo dozvolili borbu vodenim balonima), spavali na slami pod otvorenim nebom, pravili džem od šljiva (a biće i rakije) i sok od aronije, sadili i spašavali hortenzije od sunca… Čak su i radni dani bili lepi – posao pod suncobranom lakše pada nego posao pod klimom. 

Počeli smo više da cenimo prirodne resurse i da ih pažljivije trošimo. Postali smo stolari amateri i konačno imali povoda i prostora da isprobamo sve one projekte sa Crafty Pande

Mnogo smo se družili. Nije bilo vikenda da nismo imali goste i nakon svakog od tih druženja dominirao je osećaj da smo napravili najbolju odluku u životu. A najbolje od svega je to što je Beograd konačno počeo da nam nedostaje. 

Submit a comment