Najsrećnije dete na svetu

Pre nego što sam i znala da će biti ona, znala sam da će mi jedini cilj u novoj ulozi – ulozi roditelja biti da moje dete bude srećno. Ništa novo, reći ćete, svaki roditelj to želi. I ja želim da verujem da je zaista tako, ali primećujem da roditelji umeju da uskrate detetu dragocene trenutke sreće pravdajući to svojim strahovima i višim ciljevima.

Čitam knjigu “Nasrećnija deca na svetu” (The Happiest Kids in the World by Rina Mae Acosta and Michele Hutchinson) u kojoj autorke na osnovu raznih istraživanja i sopstvenog iskustva tvrde da najsrećnija deca rastu u Holandiji. Kao razloge za to između ostalog navode to što deca sama odlaze u školu, redovno obeduju sa svim članovima porodice, dozvoljeno im je da doručkuju čokoladne mrvice i da se od malih nogu napolju igraju bez roditeljskog nadzora – baš kako smo većina mojih vršnjaka i ja odrasli. Što više listova okrećem nailazim na sve više primera iz svog detinjstva i dolazim do paradoksalnog i poražavajućeg zaključka: najsrećnija deca odrasla su devedesitih u Srbiji!

To što sam imala srećno detinjstvo zasluga je isključivo mojih roditelja. Jedan od faktora koji je na to umnogome uticao jeste sloboda koju su mi od najranijeg detinjstva pružali, a zbog čega bi danas roditelj u Americi verovatno bio krivično gonjen. Sa tek napunjene četiri godine mama bi mi dala kesu (devedset druge bilo je nezamislivo da dobiješ kesu u prodavnici, naravno ne iz zelenih razloga), spisak namirnica i novac sa kojim bih otpešačila kod Brke na vrhu ulice u predgradju Beograda. Nisam prelazila ulicu, išla sam uskim trotoarom na kom su bili parkirani automobili. U svakom slučaju, sumnjam da bi se danas ijedna mama usudila da ovaj zadak poveri četvorogodišnjem detetu. Poveri, baš to je ključno. Mama je oduvek isticala važnost poverenja. U tom tenutku imala je dovoljno poverenja u moje detinje rasudjivanje bez obzira šta je “Vaše dete i Vi” savetovala. I kao jedinu strahotu koja se dogodila navodi da sam se iz jednog od tih pohoda vratila sa igračkicom Kalimera umesto kusura. Pre mog šestog rodjendana preselili smo se u Užice, ali da smo ostali u Beogradu sigurna sam da bih i ovde dane provodila igrajući se na ulici bez nadzora roditelja. Bez obzira na godišnje doba i vremenske uslove, u kuću smo ulazili samo kada bi se, u vreme ručka, jedan za drugim prolamao glas grlatih majki izvijenih preko simsova.

Prvog septembra 94. odveli su me u predškolsko u školi do koje je trebalo da predjem dve, dobro poznate i jednosmerne ulice, tako da sam svaki sledeći dan odlazila bez roditelja. Kada sam to pomenula u školi roditeljstva predavači su se apsolutno zgranuli, navodeći zaključke tog i tog istraživanja koje tvrdi da dete pre desete godine ne može da proceni bezbednu udaljenost automobila i samim tim nije spremno za samostalan prelazak ulice. Iskreno verujem tom istraživanju, jer je rađno na uzorku današnje dece, besprekorno čuvane i zaštićene od svega što je meni kao detetu bilo normalno da iskusim. A put od škole do kuće je nezamenljivo iskustvo, nešto poput medjunarodnih voda gde niko nije nadležan, pa pored slobode koju osetiš svaki put kad istrčiš iz škole (iz škole se obavzno istrčava), naučiš i da sâm rešavaš eventualne sporove jer nemaš kom zakonodavnom telu da se obratiš.

“Druga su to vremena bila,” argumentuju današnje zaštitnički nastrojene mame. Jesu, mnogo strašnija, i zato svi roditelji učesnici igara “Devedesete i dete” zaslužuju zlato u disciplini “Učiniti da se dete oseća bezbedno.” A gorepomenuta knjiga navodi ovu istinu: “Što nam je svet bezbedniji to se više brinemo.”

No, dobro, kako reče jedan prijatelj, današnja deca ne znaju za drugačije i savršeno su srećna dok na putu do škole na zadnjim sedištima tipkaju po tabletima. Medjutim, jedan bitan i nepobitan razlog da zaista rastem srećnija od današnje dece jeste veća društvena jednakost – u nemaštini smo svi bili jednaki. Najnormalnija stvar na svetu bila je nasleđivanje polovnih jakni, cipela, uglomera i ostalih potrepština od starijih rođaka, komšija, poznanika, a ako sam već imala sreće da mi kupe nove patike, kupili bismo ih na buvljaku. A onda čujem kako su danas dvanaestogodišnjakinje diskriminisane jer im na čizmama ne piše UGG.

Elem, da se vratim vedrijim temama, bar dok mi ćerka ne krene u školu. Još jedan faktor koji je uticao na moju sreću u detnjstvu bili su – wait for it – slatkiši! Kao jedan od najsrećnijih trenutka iz detinjstva pamtim scenu kako tata, u vreme najgore inflacije, unosi u kuću plastično korito puno slatkiša! Možda tih dana nismo imali ulje ni šećer, ali je tata tih pet maraka uložio u zadovoljstvo moje i mog brata dok ljuštimo čokoladu sa Jafe ili Mančmeloua koje je mama povremeno izvlačila iz šteka gde ih je od nas sakrila. I ja danas krijem slatkiše od njene unuke, ali iz potpuno drugih razloga. Priznajem, podlegla sam strahu od emulgatora, šećera i sličnih industrijskih zlikovaca, ali sam sigurna da se toj unuci endorfin zakuca na maksimum kad lizne čokoladu Kinder-jajeta.

Jedini faktor sreće po kom ovi klinci danas šiju nas iz dvedesetih definitivno je vreme provedeno ispred ekrana. Pre nego što se otvorio video-klub u komšiluku nismo ni imali šta da gledamo osim crtanog flma u 7 i 15 i “Laku noć, deco.” A pre nego što smo svi nabavili neki švercovani video-rekorder, okupljali smo se kod onih srećnijih u komšiluku i gledali “Sam u kući.” Isto je bilo kasnije sa prvim Segama i Terminatorima – svi se sjatimo kod tog srećnika koji prvi ima Mortal Kombat i kvarimo džojstike i vid. Braniće se današnji mali gejmeri argumentom da igraju sa drugarima u mreži, ali ja verujem da smo mi ipak bili srećniji fizički načičkani oko onih gromada sa katodnim cevima.

Najsrećnija bih bila da se te užasne devedsete nikada nisu desile i da su se presudne godine u stvaranju ličnosti moje generacije odvijale u nekom zdravom okruženju kao što je Holandija. Sa istom neverovatnoćom uviđam da se navike i prakse u roditeljstvu te razvijene zemlje toliko podudaraju sa praksama roditelja iz najnazadnijeg perioda ove naše zemlje u razvoju. Samo, čini mi se da se po pitanju vaspitanja dece razvijamo u, da kažem drugačijem, a mislim pogrešnom pravcu.

6 Comments

  1. Verujem da će većina mama iz mog okruženja potvrdno klimnuti glavom nakon čitanja Vašeg teksta. Važno je da postoji svest o vremenu u kom živimo. Neću poslati svog četvorogodišnjaka u nabavku (jer jer apsolutno nebezbedno), ali ću ga povesti sa sobom, da bira jabuke koje želi, da proba da zapamti šta sve treba da kupimo, da pronalazi proizvode i stavlja ih u korpu… Mislim da je zadatak mama da šire dobre ideje, da podržavaju zdrave projekte i da se ne boje da kažu šta misle.
    P.S. Vi ste već napravili korak.

    • Kao i vi zajedničkim odlaskom u nabavku! Verujem da se on oseća posebno važnim. Ne verujem ni ja da cu za dve i po godine poslati ćerku do prodavnice, ali ću se truditi da prepoznam njene potencijale i ne sputavam ih.

      Nastavljamo da se podržavamo i neustrašivo širimo dobre ideje! <3

  2. Naše normalno, podrazumevajuće odrastanje je danas teži put za roditelje, iako nije nemoguće. Mnogo sličnije smo odrastali mi i naši roditelji, nego mi i naša deca. Treba sad naći balans u novim okolnostima u kojima se mi verovatno dobro snalazimo (najviše mislim na razvoj tehnologije, interneta i generalnu dostupnost znanja i dobara), a koja su našoj deci potpuno prirodna.

    Da se vratim na temu, deca su srećna i zadovoljna kada imaju slobodu, nezavisnost. Da bi do toga došla moraju da prođu kroz izvesne neprijatnosti (strah, trema, verovatno i neka grdnja, kao i mnogo vežbe i razgovora sa roditeljima). I tu leži problem, dosta roditelja smatra da će im deca biti srećna ako im oni otklone sve prepreke i neprijatnosti, a čine im veliku medveđu uslugu. A i mnogo je “lakše” lično odvesti dete svako jutro u školu ili na trening, nego se malo iscimati i naučiti dete da to uradi samo, a zatim se izboriti sa sopstvenim strahovima i anksioznostima.

    Da zaključim, mnogo mi je drago kad pročitam ovakva roditeljska razmišljanja, jer se osećam manje usamljeno. ☺

    Preporučujem kao literaturu freerangekids.com, ako na to još uvek nisi naišla.

    • Veoma mi je drago što si pomenula balans. Apsolutno isto smatram, treba da uzmemo najbolje od oba sveta (izvinjavam se za ovaj doslovan prevod) kad već možemo. Daleko od toga da želim da teleportujem dete u devedest neku i uskratim je za sva čuda novog doba, iako se iz moje nostalgičnosti može to pomisliti.

      Posebno hvala za freerangekids, pravo je otkrovenje i vratio mi je veru u zdrav razum!

  3. Sećam se svog drugog razreda, tek smo se bili preselili sa sela (gde sam, naravno, svuda išla sama) u grad i mama me je na bicikli vozila u školu prvih nekoliko dana. Jednog dana mama me nije čekala posle časova ispred škole. Počela sam da plačem misleći da je zaboravila da dođe po mene. I tako sam plačući došla sama kući, nesvesna da sam zapamtila put. Mama se iznenadila jer je trebalo da imam još jedan čas. Više me nije vodila u školu jer je videla da znam put. 🙂 I uvek sam svuda išla sama bez straha.
    Želim da i moja deca budu samostalna i samouverena, a to mogu jedino ako od nas imaju poverenje i podršku.
    Mi živimo na selu gde imamo jednu prodavnicu koja nije baš nešto opremljena i tu kupujemo samo kad moramo, ali dobro će da dođe za vežbanje samostalnosti. 🙂

Submit a comment