O kamenju

Sagradili smo život kao kameno utvrdjenje, skockali ga, obezbedili i osećali se nepobedivim. Ništa nas nije žuljalo, a ni mi nismo stavljali kamenčiće u cipele. Tvrdjavu nam je jednog jutra, nenadano kako to uvek biva, srušio jedan oblutak na vratu naše dvadesetomesečne devojčice. 

Roditelj zdravog deteta ima hiljadu želja – vrtić na najboljem glasu, savršeno letovanje, edukativne igračke, pozorište, kafu, mir; roditelj bolesnog deteta ima samo jednu – dijagnozu.

Pedijatar nam je prepisao antibiotik, prvi antibiotik za dvadeset zdravih meseci. Zapravo, do tada ni paracetamol nismo koristili, jer nam temperatura nikad nije presla 37 stepeni. Bili smo ponosni na zdravlje. Čak, bili smo gordi. 

Kako se ni trećeg jutra oblutak nije stesao, dobili smo uput za ORL na Kliničkom, gde smo se prvi put suočili sa sintagmom odstranjivanje hirurškim putem. Doktor ju je doduše vrlo bojažljivo izgovorio uz ogradu da će ultrazvuk možda pokazati da je njegova pretpostavka da je u pitanju lateralna cista vrata netačna. Medjutim u našim ušima odzvanja samo pridev hirurški. Čekanje prosto ne može da se istrpi pa zakazujemo privatni pregled kod dečjeg radiologa, ali donekle uvereni da ćemo ga sutradan otkazati.

Jutro nas razuverava. Još jedna ista oprezno izgovorena sintagma. Polako se privikavamo samo na mogućnost da ćemo je uvrstiti u svakodnevni vokabular. Radiolog nam preporučuje još neke ORL specijaliste. Na parkingu ispred ordinacije guglamo i uspevamo da zakažemo kod jednog pregled za sutradan, u subotu. I ove večeri se nadamo da će oblutak preko noći da nestane, istim čudom kojim se i stvorio. Jutro nas opet poražava.

I ovaj ORL specijalista u privatnoj klinici smatra da je lateralna cista, ali oduševljava nas što dozvoljava sebi da ne bude u pravu, i poziva kolegu hirurga sa Instituta.  

Te subote, nakon svega pet dana besomučnog guglanja, istraživanja, i pogrešnih petpostavki, taj nam je hirurg, fizičko i duhovno oličenje Deda Mraza, zajedno sa dijagnozom pružio i nadu za humanost i čovečanstvo. U pitanju je bila limfatična malformacija, iliti limfangiom, relativno retka anomalija i manje zlo od onoga na šta su svi doktori pre njega sumnjali. Rešili smo se oblutka na Institutu za majku i dete, metodom sklerozacije (direktnim ubrizgavanjem leka) u kratkoj opštoj anesteziji, a onaj pridev na h možemo da izostavimo iz upotrebe. 

Dvodnevni boravak na odeljenju plastične hirurgije nama dvema bio je izlet i kad sve izvagamo, pretežu lepe uspomene. Iako se hodnici ore od plača dece sa opekotinama, dok majke jecaju ispred previjališta boreći se sa grižom savesti, uspeli smo da održimo poletan duh i ne prepustimo se crnim mislima. Tome je doprinelo srdačno osoblje koje bi zažmurilo na Emino jurcanje hodnicima (najveći mi je izazov bio zadržati je u sobi) i saosećajne i predusretljive majke koje su nakon višednevnog ili višenedeljnog boravka bolnicu počele smatrati nekom vrstom doma. 

Bilo je potrebno osam nedelja da se otok povuče, a sa njim otkotrlja i kamen sa srca. Nedavno smo išli na kontrolu i sve je kako treba da bude. Sledeća kontrola je za šest meseci. Možda do tada uspemo da se potpuno oslobodimo tereta bojazni. Ali čini mi se da nam je u opisu sizifovskog posla roditlja da večito guramo, nekada obično, a nekada drago kamenje.

Srećan kraj filma.

Spin-off:

Iako je naša agonija bila kratkog veka, bila je dovoljno duga da nam predoči muke koje se tiču odnosa sredine u kojoj živimo prema bolestima. Džaba vam to pu pu daleko bilo – nije daleko, u komšiluku je, samo se o tome ne govori. To ćutanje pripisujem neporecivoj stigmi prema ljudima ugroženog zdravlja koja je, da se ne lažemo, oduvek bila odlika naše tradicije; samo će od vrste bolesti zavisiti u kojoj će meri biti izražena. Ako bi se u prošlom veku u nekoj seoskoj sredini pročulo da devojka ima padavicu, njena bi sudbina usedelice ostala zapečaćena. I dan danas vrlo često priča o epilepsiji ne napušta krug najuže porodice. Verujem da je najnepravedniji odnos prema psihičkim oboljenjima. Na njih se gleda kao na svojevrsnu sramotu, pa tako čujem za slučaj da se u jednom malom gradu tek na proslavi 35 (!) godina mature saznaje da drugarica iz odeljenja ima sestru bliznakinju sa određenim psihičkim pormećajem, koja se, da slučaj bude još potresniji, čitavog života skriva u porodičnoj kući. Zaista želim da verujem da je ovaj slučaj usamljen i da ovaj vek donosi kvalitetniji život za sve. I bespogovorno odbijam da prihvatim tu mediokritetsku frazu o tome se ne govori.

Raspon reakcija sa kojima smo se mi sretali u čekaonicama raznih pedijatrijskih ustanova  kretao se od sažaljivih uzdaha do užasnutih pogleda. Prvo, sažaljenje nije isto što i saosećanje. Drugo, kakav primer i poruku onaj pomenuti užasnuti roditelj pruža prisutnoj deci? Dete nesumnjivo sve oseća, pa će tako moje osetiti da nešto nije u redu, iako se ja svojski trudim da do toga ne dodje, a njegovom trogodišnjaku skreće pažnu i ističe nešto što sam možda ne bi ni primetio kao čudno. Kada roditelj tako izrazito i izražajno reaguje, nije ni čudo što se kasnije javlja vršnjačka netolerancija i ismevanje fizičkih, neću reći nedostataka, već razlika. U vreme mog detinjstva na meti verbalnih siledžija bila su deca koja su nosila naočare za vid, kojih tada uglavnom nije bilo više od jednog po odeljenju. Danas ismevanja po toj osnovi skoro i da nema, verujem i zbog toga što dece sa naočarima ima sve više pa nisu tako neobičan izuzetak. Ali šta da radi dete sa spuštenim kapkom, bez ušne školjke ili sa rascepljenim nepcem dok ne dočeka operaciju?

Ono što mi možemo da uradimo jeste da otvorimo umove svoje dece kao padobrane (“čemu služe ako su zatvoreni?”), pa da onda razlike ne budu kamen spoticanja već kamen temeljac uspešnih društvenih odnosa. 

6 Comments

  1. Bravo! Kao mama čije treće dete je “drugačije” ali bez dijagnoze, potpuno se slažem da ljudi na takve roditelje gledaju kao na pu, pu daleko im kuća i mic po mic ih izbegavaju. Tužno, ali je veoma istinito. Decu vaspitavamo da vole sebe i druge i da ih poštuju, ništa specijalno, ali veoma bitno.

  2. Mene su ismevali dok sam isli u osnovnu skolu, jer sam nosila užinu za veliki odmor ili sam išla kući da jedem pošto mi je kuća bila 5 minuta od škole i zato što smo izbegli iz Bosne zvali su me “Bosančura”, i tada sam se pitala kako mogu mi smo samo deca a isto tako i kada su me moji poslali u pačiće, kako se oblačim i isto što sam iz Bosne…ja nikada ni dok sam bila mala i sada kad već imam 26 godina nisam nikog uvredila ili ismevala ako nešto nije kako treba i uvek sam bila tu da pomognem..i dalje se pitam odakle im to jer smo tad ipak bili samo DECA Veliki pozdrav i bravo za tekst

    • Hvala! Potresno je i porazno koliko je nas pretrpelo neki vid vršnjačkog nasilja. Pokušavam tu decu siledžije da opravdam time što su odrastali u devedsetim, medijski bombardovani podelom na njihove i naše, dok su im se roditlji previše bavili egzistencijalnim pitanjima da bi ih uopšte vaspitali. Oprostimo im. Mi ćemo biti pametniji, obzirniji i osećajniji.

  3. Odličan tekst koji me je nadahnuo i čak opomenuo! Trudiću se svim silama da sina vaspitam kao tolerantnu osobu koji će pre svega da poštuje sve i svakoga. Za ove izbezumljene poglede roditelja se ne čudim jer se naši ljudi plaše svega i sopstvene senke a kamoli raka i smrti! O tome se ne priča. Valjda misle da će ih tako zaobići. Smeta mi jako bitna stvar koju svi radimo nesvesno ili svesno…niko se ne bavi dušom i niko ne priča o problemima osećaja, zato što te priče nas teraju na duboko preispitivanje sebe za koje niko nema snage a ni vremena ili hrabrosti🤷🏾‍♀️.

Submit a comment