Šapa u ruci

Probudila sam se u gluvo doba u sobi obasjanoj mesečinom neviđeno velikog meseca. Na toj neobičnoj svetlosti netremice su me posmatrala dva velika oka, sa izvesnom tugom u pogledu, kao da je ona, pre nego što ću to i sama shvatiti, osećala da je njen mandat porodične miljenice na izmaku. Vodenjak je pukao.

Pet godina ranije, probudila me je neopisiva želja za mačkom. Istog dana vozimo od Beograda do nekog sela kod Subotice da pokupimo jedno so-fluffy-I’m-gonna-die mačence.

Posle dve godine suživota Eme (lat. Homo Sapiens) i Šaci (lat.Felis Catus) stvari ovako stoje:

Ema nije učila gde zeka pije vodu, ali je znala gde maca spava.  Njena prva rečnica bila je Ema mazi macu. Kad bi se rasplakala, maca je uvek bila siguran način da se smiri, a Emin najsnažniji grohotan smeh izazva upravo ona. Sa druge strane, maca je prilično uzdržana, dozvoli povremeno Emi da je pomazi, ali većinu vremena provodi na bezbednoj udaljenosti. Medjutim, čim Ema zaspi, ušunja se u krevet i čuva joj san.

Neću se pozivati na istraživanja koja tvrde da su deca koja rastu uz ljubimca srećnija, zdravija i emotivno naprednija (za većinu rezultata takvih istraživanja zapravo se ispostavilo da presudan uticaj ima stabilnost i materijalna sigurnost porodica koje usvajaju ljubimce). Mogu samo da tvrdim ono što svojim čulima registrujem: ona uživa u igri sa macom, smeje se njenim vratolomijama i vrišti od uzbudjenja kad joj maca uzvrati ljubav; najozbiljniji respiratorni problem koji je ikada imala je curenje nosa; brine o macinim potrebama i osećanjima – sija od zadovoljstva kad napuni posudu granulama i sa uživanjem posmatra macu kako ih slatko krcka. Naučila je da poštuje macina pravila – ne dira je dok spava, ne dira joj rep, ne čupa je, i uopšte, vrlo nežno joj pristupa, a jednako pažljivo i drugim životinjama i bebama.

Ne kažem da je sve to zasluga isključivo činjenice da imamo ljubimca, niti da će svako dete koje ga ima na isti način da se ponaša. Samo sam sebično srećna što moje dete od trenutka kad je došlo na ovaj svet ima jednog prijatelja više i što iver nije pao daleko kada je u pitanju ljubav prema pripadnicima različitih bioloških rodova (oduvek sam volela životinje i ne zna se broj mačića, kučića, golupčića, pacovčića (!) koje sam švercovala pored mame da nahranim). Takodje, ne tvrdim da svako ko ne voli životinje, ne voli ni nas dvonožne, ali čvrsto verujem da će dete koje ih voli izrasti u čoveka.

Ne apelujem na roditelje da usvoje ljubimca zbog dobrobiti deteta. Zapravo apelujem da ne usvajaju ljubimce ukoliko nisu ljubitelji životinja, nisu spremni za još obaveza, i ako će ljubimca napustiti čim detetu dosadi, bez ikakve naknade za bezuslovnu ljubav i privrženost.

Bonus tekst: 10 sličnosti između moje sedmogodišnje mačke i moje dvogodišnje ćerke

  1. Najpre, briga o kućnom ljubimcu je svojevrsna priprema za roditeljstvo. Besane noći usled stomačnih tegoba mačeta ili bebe jednako su besane. Osećaj odgovornosti je isti, ali ista je i nagrada.
  2. Društvo: Šaci nije jedna od onih čupavica koje se sa svima maze. Zapravo mazi se isključivo sa mnom i mojim mužem, povremeno počasti nekog njuškanjem ruke, a samo u retkim slučajevima dozvoli da je dodirnu. Ema je kao beba htela samo u mamine i tatine ruke. A sad sa dve godine vrlo diskriminatorno bira društvo, po kojim kriterijumima ne mogu da dokučim.
  3. Vreme maženja: kod obe je njihovim pravilima ograničeno. Kad im dosadi ležerno se izmigolje i odu svojim poslom, jedna mašući repom, isto kako bi i druga da ga ima.
  4. Večito gladne: hrane mora da ima uvek i mnogo! Šaci će me tapkati šapicom po nosu i mjaukati čitavu noć dok joj ne napunim polupraznu činiju, isto kao što me je ova druga čitav, dugi period dojenja budila na sat, dva da klopa.
  5. Češljanje: Ne zna se koja me više mrzi kad uzmem češalj. Posle jurenja i akrobatskih izvijanja koje ova aktivnost iziskuje, sauna mi izgleda smešno. Obe imaju dugu i tanku dlaku sklonu ućebavanju. Redovno češljanje je obavezno ukoliko neću da mi dete završi kao mačka nekoliko puta – pod mašinicom. Već mi je srce naprslo jednom kad sam morala da secnem vrh loknice koji je bilo nemoguće odmrsiti.
  6. Borbenost: Bore se do poslednje milisekunde dok ih držimo pri, recimo, vadjenju krvi. Svi medicinski radnici koji su sa ovim dvema imali posla slažu se u jednom – takvu borbu nisu iskusili.
  7. Tvrdoglavost i upornost: samo ih silom mogu odvratiti od onoga što su naumile. I čim ta sila prestane, vraćaju se prvobitnom cilju.
  8. Spavanje: nijedna ne spava u svom krevetu. Šaci spava u Eminom, Ema u mom. Vraćam se ovim na prethodnu stavku o upornosti – duže od dve godine ne uspevam mačku da isteram iz kreveca, a ovu drugu da u njega uteram. Uspava se u krevecu, ali za par sati eto je kod mene dok mačka predući šapicama tapka i mesi Emin dušek (mačkoljupci znaju o čemu pričam).
  9. Toalet: u periodu odvikvanja od pelena, Ema nije propuštala priliku da se upiški čim sedne u pesak na igralištu.
  10. Ljubav: kad nam se uvale u krilo, pojedinačno ili zajedno, topimo se kao glečeri, a samo o toj ljubavi silne priče bismo mogli da ispredamo.

Submit a comment