Sedam dana slobode

Nakon nepune dve godine (plus onih devet meseci) neraskidive simbioze ostavljam dete prvi put na nedelju dana. 

Expectation:

“Pušteni s lanca” dobija sasvim novi smisao dok bez ijedne brige na pameti jurimo Ibarskom magistralom u stari život udvoje. Gledaćemo filmove, slušaćemo ploče, obići sva nova mesta u gradu, kupiće cigare, kupiću konačno onaj strip, nosiću kratke haljine, nosiću torbu umesto ranca, spavaću, pićemo kafu na terasi, razgovaraćemo, ići ćemo u pozorište, u petak u Barutanu…

Reality:

Plačem ko kiša do Čačka. Mirišem njene stvari po kući. Moljakam da mi šalju slike i živim za zvuk vajbera. Gde god da odemo, pričamo samo o njoj. Lažem da sam okej. Obilazimo obdaništa i nijedno nam nije dovoljno dobro. Prosipam pivo i u isto vreme nam izleće: “Nema veze!” koje bi ona sad rekla. Sudaramo se. Pitamo se kako smo živeli pre nje.

A ona? Ona je totalno kul. Prespavala je čitavu noć, prvi put u životu. Čujemo se svakog dana; meni glas drhti, njoj ne. Koristi nove veznike i predloge. Nakon pola minuta me otkači i otrči da juri Kalija. Moj krpelj, parazit, koji je prošle godine u ovo vreme samo mami pružao ruke i bunio se u svim rukama osim maminih. Glumila sam tad da mi to nije po volji, a u sebi cičala od sreće. 

Ne, nije mi vreme za drugu bebu. Nedostaje mi ona. Konkurisali smo za vrtić. Slomilo mi se srce. Polazak u vrtić odlagala sam isključivo ja, iz najsebičnijeg razloga – hoću još vremena sa njom. Verujem da je teško poverovati da nemam potrebu da se vratim poslu i sebi, ali tako je. Hoću još vremena sa njom! Da sadimo cveće, mesimo hleb, crtamo po zidu, djuskamo uz Blondie, idemo u biblioteku… Medjutim, ona hoće više. Draže joj je da mazi bezimenog seoskog mačka, nosi kukuruz jagama, upoznaje nove drugare u lokalnoj školi… Mama ako je tu uz sve to – super, a ako nije – isto super. 

Treba da budem srećna što nije vezana za nas. Lakše će se prilagoditi vrtiću. Štaviše, mislim da mu se raduje. Toliko sam čitala o dobrobitima samostalne dece, i za njih i za roditelje, ali pre nego što sam stigla bilo šta od naučenog da primenim, dete je mene – ostavilo; prerano, mada mislim da mi nijedno vreme ne bi bilo pravo. Za godinu, dve bilo bi mi možda lakše prihvatljivo samo iz statističkih razloga. 

Dočekala sam osmi dan. Poletela mi je u ruke, snažno me zagrlila i poljubila; pitala gde je Šaci i izmigoljila mi se iz naručja. Toliko. A ja sam htela dramu – suze radosnice, čupanje kose, obećanje da se nikada nećemo razdvajati, ja i moje dvadesetdvomesečno dete kome više nisam potrebna. 

Njena baka mi je sutradan priznala: poslednje noći je plakala i tražila mamu i tatu. Jessss! 

Submit a comment