Zašto (ne)pišem

Neko pametan je rekao da u svakom od nas čuči knjiga, ali da kod većine treba tu i da ostane. Ne laskam sebi verujući da ne pripadam toj većini, naprotiv. Mnogo sam bolja u čitanju tuđih rečenica, a najbolja sam u ćutanju. Ionako ima već previše rečenog i zaista ne verujem da mogu iznedriti išta originalno. Puno sam, za ovaj skromni trodecenijski vek, pročitala, čula ili drugim čulom uhvatila da ne mogu sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je bilo koja moja misao zaista moja, a ne odjek nečeg tudjeg iz sećanja ili podsvesti. Ništa što pišem nema svrhu, a stoga ni vrednost: ne delim korisne savete, ne širim mudrost, ne olakšavam život; ne kritikujem, ne apelujem, ne osudjujm. Eto vam disklejmer. Pa zašto onda kuckam ovo jednom rukom dok drugom pridržavam u krilu uspavanu devojčicu? Najiskrenije da kazem: “Evoneznambogami.”

1 Comment

  1. Evo ja ću da ti kažem – sve što budeš pisala ona će rado čitati, a to će joj, sigurna sam, biti najlepši poklon 🙂

Submit a comment